10. travanj 2021.

PRIČA ZA DOBAR DAN: Kako je Vlada dobila najveće priznanje za neplaćanje lijekova

– Halo, trebam svog računovođu.
– Nisam vam ja računovođa!
– Oprostite, a koga sam dobio?
– Ovdje Andrej…
– Joj, gospon Andrej, kako vas nisam prepoznao, oprostite, zabunom sam vas nazvao, ali kad se već čujemo…
– A tko ste vi?
– Ivica ovdje.
– Mali Ivica?
– Ha, nekad sam bio veliki Ivica, prije nego je ona vaša napisala lex
– A, to ste vi, pa kako ide?
– Nisam baš najbolje, a vi znate i zašto.
– Gledajte, već sam rekao da ja nisam…
– … računovođa. No, znate, to kako ste me izigrali s Firmom ne mogu vam oprostiti, ali drago mi je što ste prihvatili neke moje poslovne principe. Ovo s veledrogerijama jednostavno vam je sjajno! Dobro ste tim tipovima odbrusili da niste računovođa. Što vi imate računati, ima 'ko misli i 'ko računa. Vi samo odlučujete.
– Je, i kažete da to s veledrogerijama…
– Ma prekrasno, i ja sam točno tako radio. Prvo ih navučeš da sve prodaju preko tebe, onda polako produžuješ rokove plaćanja, pa koliko manje plaćaš, toliko oni dulje čekaju, a ti više obećavaš da ćeš platiti i još više prijetiš da ćeš ih izbaciti s polica.
– Ma da, veledrogerije mogu izdržati, snažne su one. Lijepo sam i razumno već rekao da ne vidim da je netko gladan kruha.
– Je, a ak nemaju kruha, nek jedu…
– Pustite Mariju Antoanetu, nije ona baš dobro prošla.
– Nego, ovaj Vili se malo zaletio s povećanjem zdravstvenog doprinosa.
– Ma odmah sam ga naribao pa sad vrti povećanje trošarina.
– Je, ali baš ste se s BAT-om dogovorili da ostanu pa sad opet…
– Bez brige, već im je Zdravkec javio da je to samo priča.
– Prekrasno, čestitam! Tako sam i ja samo govorio o restrukturiranju i izlasku na burzu, usput kupovao po regiji, pa i po Sloveniji, i lijepo sve pokrivao rokovima plaćanja.
– Je, Zdravkec mi sve drži pod kontrolom.
– Vidim da sam maloga dobro naučio. Možda bi me i izvukao da mi je ostao, malo sam se zaigrao kad ste mi ga drugi put uzeli.
– Nisam ja, nego Tomo i onaj Božin, kako se ono zvao… Tihomir.
– Da, a prije toga su mi maloga prvi put uzeli Šuki i Ćaća.
– E, ali Ćaća se ne vraća! Vidite, vama je ipak lakše, zar ne?
– To je točno, doktor Ivo prekasno je krenuo pa nije stigao dalje od Salzburga. Ja sam na vrijeme u London…
– No, ali onda smo se ipak lijepo dogovorili.
– To moram priznati. Dogovorili smo se da ne sjedim, i eto…
– Pa, kako to ide, ne stignem sve pratiti.
– Ide, ide, bar mi nije dosadno. Družim se i u koroni. Tak da mi je to na sudu dobra zanimacija, i još bu trajala. Sretnem ljude pa popričamo…
– A jeste se cijepili?
– Bez brige, još i prije rektora!
– Glavno da ste zadovoljni.
– Je, a vi samo pokažite tim trgovcima lijekovima. Znate kako je nama penzićima? Ja pol penzije potrošim u apoteki, zato se moram sam braniti jer mi ne ostane ništ za advokate.
– Pa dobro, pogledat ću je l' možemo riješiti nekog dobrog pro bono.

Ovaj razgovor nije se nikada dogodio i plod je autorove prljave mašte.