20. veljača 2021.

PRIČA ZA DOBAR DAN: Nema cijepljenja preko reda, svi su bili u redu

 foto Dražen Lapić

– Halo, Vili, što je s tom panikom zbog cijepljenja preko reda?
– Kako preko reda? Pa svi su naši došli na red, samo pobjeglo je van to s Damirom. Pazili smo, ali eto, dogodi se.
– Pa dajte budite oprezniji. Šteta što je vodio i ženu sa sobom k zubaru. Inače, to sa zubarima ti je baš bilo dobro, samo su njega i Alenu prokužili. Ali nemojte tako širiti. Zadržimo se na užem krugu. Damir je naš i trebamo paziti na njega, sad ga baš drmaju, a ni Radovan mu baš ne pomaže, morat ću razgovarati s njim. Čekaj. (Zvonkooo! Nazovi mi poslije Radovana!) Tu sam. Nego, što je bilo s Lukom?
– Netko ga je vidio kako ulazi…
– Baš peh. Ali zašto je morao zvati okolo, pa dogovorili smo sve prije…
– Ali njega tad nije bilo, ispričao se iz Koprivnice…
– Već sam razgovarao s njim da se još malo strpi na Rooseveltovom, ali baš mu nije trebalo ono s 1690 dana u rovu, toliko ni ja nisam bio. Čekaj malo. (Zvonkooo! Nazovi mi poslije Luku!) Tu sam. Reci Alemki da se ne treba sama izlagati, mogla je i ona mamu poslati k zubaru. I nemoj da poziva ljude k sebi u Mirogojsku na cijepljenje. Nezgodno je, još će netko povezati s blizinom Mirogoja. Nego, tko je to od novinara?
– Ne znam, i meni kaže da se to netko hvalio, ali neće reći tko.
– Nije netko od naših?
– Ne, naše smo riješili u tišini.
– Odlično, samo šteta što ne znamo ovoga Alemkinog. Nego, kako je mogla reći da će odgovarati svojoj klinici, pa nije ona, bogati, Tito. Čekaj malo. (Zvonkooo! Daj mi nazovi poslije Alemku!) E, tu sam. Vidim da se i Darko cijepio. Šteta što smo listu napravili prerano. Ali daj ga bar stavi na led s drugom dozom, dok ne riješim s njim to s kolonijalizmom.
– Dobro šefe, nego, malo je nezgodno ovo sa Zoranom.
– Predsjednikom? Što opet? Pa njega nismo smjeli preskočiti.
– Ma ne taj, rukometaš.
– A, taj?
– Da, već je prebolio pa se ipak progurao. Otkako se prerano vratio iz Egipta, stalno je obilazio…
– Je, baš su nas on i Lino zeznuli. Da su donijeli medalju, ne bi ni bilo ni ovakve frke. (Što? Ne, Zvonko, nisam tebe zvao, rekao sam frka s malim 'f'.) Tu sam. Nego, ovo sa Slavkom je ispalo baš bezveze.
– Ali nismo to mi, to je Mikijev Zvonko na svoju ruku.
– Dobro, neka, Mikija ćemo trebati u drugom krugu, a i on nas, kad Davor otpadne. Čekaj. (Zvonkooo! Zovi Davora!... Kako kojeg? Ah, da, sad su dvojica. Nazovi obojicu!). Tu sam. Nego, je l' mi možemo proći bez Rusa?
– Možemo, ali teško.
– Dakle, ipak moram… Ček' malo. (Zvonkooo! Nazovi mi najprije Vladu!... Ma ne Banske dvore, Moskvu! Ali s onog telefona za koji moj pajdo Charles Michel ne zna!). Tu sam. Vili, imaš još nešto?
– Ne.
– O. K., ako smo naše sve riješili, idemo s planom B – sad cijepite sve prema starosti.

Ovaj razgovor nije se nikad dogodio i plod je autorove prljave mašte.