Ivo: – Otvaram susret nautičara u politici, uz ispriku što je ovako, online. To je zbog epidemiološke situacije, ali i moje situacije, ako me razumijete…
Zdravko: – Pa i ja sam još na moru, ali kod prijatelja…
Dubravka: – Pa normalno, što bi ti Slavonac s jahtom. Makar si rođen u Brodu, sigurno trebaš i skipera.
Zdravko: – Ali imam ja više prijatelja s jahtama. Eto, jedan ima 22-metarsku, baš je bilo dobro, a bio sam prije dva ljeta i na lijepom izletu oko Visa, ali ne sjećam se dužine.
Slavko: – Ma dužina nije bitna, ali bitni su prijatelji. Ja znam ploviti sa svojim Jozom, ali i on dođe k meni, pa plovimo na mom 13-metarskom 'Tomi'…
Ivo: – Ae, imaš pravo za dužinu, ali moj Juro, kad smo zapalili na njegov 'Malo vitra'… Ali poslije ga je morao prodati. Šteta, mrcina od 18,5 metara. Čujem da je sad u čarteru, jedva čekam da izađem i unajmim ga…
Ivan: – Izlaziš?
Ivo: – Pa, nadam se... jednog dana. Nego, kako ti kao Turopoljac među nama?
Ivan: – Ma, taj 'Nimbusić' od 11,5 metara nije nešto, ali čovjeka veseli…
Dubravka: – Pa i mene veseli, muž mi je davno kupio jahticu i nazvao je po meni, 'Dubica', a sad su se sjetili razvlačiti me jer je nisam prijavila u EU. Pa neću valjda s njom u Bruxelles! Ondje nema ni mora, morala bih je vezati 45 kilometara dalje, u Antwerpenu.
Zdravko: – Znaš, Dube, ja se baš ne razumijem u jahte, zato imam prijatelje. Nego, bi li mogla na 'Dubici' od Dubrovnika do Antwerpena?
Dubravka: – Pa, imam dva motora Volvo Penta ukupne snage 546 kW, to može povući, ali bilo bi možda malo predugo, avionom je brže.
Slavko: – Jooj, Dubice, ali na moru brzina nije bitna, bitno je uživanje.
Dubravka: – Ma slažem se, samo lako je tebi u penziji, ti imaš sve vrijeme svijeta, a ja moram na sve strane: od Bruxellesa do Zagreba i Dubrovnika…
Slavko: – I Pelješca, jesi li tamo išla 'Dubicom'?
Dubravka: – Festa na mostu bila je u ponoć, a ne volim navigati noću…
Ivo: – E, sjećam se da je noću najljepše vani, kad možeš gledati zvijezde… Nego, što ćemo s ovim novinarima? Stalno nas prozivaju za te jahte. Zašto ne prozivaju onog Zagrepčanina na biciklu, kako se ono zove…
Zdravko: – Tomašević.
Ivo: – E, taj. Sigurno se vozi protupropisno pa nikomu ništa.
Slavko: – A da se vratimo nama jahtašima? Ivo, jesi se vidio s Tomom?
Ivo: – Bome nisam, on je u nekom drugom krugu… Prvo sinkopa, a sad i sve drugo, baš ga je snašlo.
Ivan: – Gledajte, nije to s novinarima tako strašno, nama penzićima živo se fućka što pišu. Mi ionako na moru ne čitamo novine.
Zdravko: – Ja čitam.
Slavko: – Ma, ionako vam ne mogu ništa. Dok je vama Andrej, nemate brige ni za Povjerenstvo o sukobu interesa, ni za jahte, ni za fotelje.
Ovaj razgovor plod je autorove prljave mašte.